ДАН КАДА ЈЕ РОЂЕНА (ЗАПАДНА) ЕВРОПА

Договор Карла Ћелавог и Лудвига Немачког у Вердену 843. године, дрворез Карла Шурига (преузето са: www.akg-images.co.uk)

Осмог августа 869. године, преминуо је Лотар II, праунук Карла Великог и владар франачких земаља које су се простирале од обала Северног мора до Алпа. Лотарове поседе су већ дуго времена прижељкивали његови стричеви и суседи — Карло Ћелави, господар западних делова Каролиншког царства и Лудвиг, у историографији прозван Немачки, који је владао његовим источним областима. Прилику да остваре своје амбиције ни један, ни други, нису желели да пропусте.

Две и по деценије раније, Карло Ћелави и Лудвиг Немачки принудили су свог брата Лотара I, оца Лотара II и најстаријег унука Карла Великог, да их призна као фактички самосталне владаре на својим поседима. Тадашњи споразум, склопљен у Вердену 843. године, представљао је прву поделу Каролиншког царства. Његовим западним делом завладао је Карло, средишњи је остао Лотару I, а источни се нашао под влашћу Лудвига. Ипак, у свести савременика, царство Карла Великог остало је јединствено. О томе је сведочило Лотарово првенство и царска титула коју су му браћа признала.

Смрћу Лотара II, Карлу Ћелавом и Лудвигу Немачком коначно се указала могућност да увећају своје поседе. Препреку на том путу представљала је чињеница да је Лотар II имао легитимног наследника, свог брата који се такође звао Лудвиг и који је владао данашњом Италијом. Међутим, овај други Лудвиг био је у том тренутку заузет ратом против неверника — муслиманских бербера који су пустошили јужну Италију. Стричеви не само да му у рату нису помогли, већ су искористили тешкоће у којима се нашао да спорна питања реше без његовог учешћа.

Иако су имали заједничке интересе, Карло Ћелави и Лудвиг Немачки нису гајили међусобно поверење. Тек после размене више посланстава утаначили су сусрет у сеоцету по имену Мерсен, у данашњој Холандији. Свако од њих требало је да дође са маленом пратњом и у друштву неколицине хришћанских епископа који су били гаранција да ће се договор поштовати. За дан сусрета одабран је 28. јул 870. године.

Само неколико дана пре него што је требало да се упути за Мерсен, Лудвиг Немачки је доживео пех. Пао је са балкона своје палате и поломио два ребра. У средњем веку сваки физички недостатак владара био је очигледни знак његове слабости. Лудвиг је зато решио да нико, сем неколицине његових најповерљивијих људи, не сме да сазна за повреде које је доживео. Пошавши на преговоре, морао је да се претвара да је у одличној физичкој кондицији, што, будући да је већ увелико прешао шездесету годину живота, није било нимало лако.

И поред свих мера предострожности, гласине о Лудвиговој повреди су стигле до Карла Ћелавог. Међутим, сусревши се са братом у Мерсену, Карло је поверовао да су оне лажне. Лудвиг се стојички држао, ничим не дајући до знања да су му два ребра поломљена и да једва стоји на ногама.

Преговори у Мерсену трајали су једанаест дана. Осмог августа 870. године, тачно на годишњицу смрти Лотара II, браћа су постигла споразум, сагласно коме је источним областима Лотарове државе завладао Лудвиг, а западним Карло. Новоуспостављена граница између њихових земаља била је отприлике одређена рекама Мезом, Мозелом, Саоном и Роном.

Мерсенски споразум: љубичасто — поседи Карла Ћелавог; плаво — поседи Луздвига Немачког; розе — земље Лудвига Италијанског (преузето са: https://en.wikipedia.org/wiki/Treaty_of_Meerssen#/media/File:Vertrag_von_Meerssen.svg)

Други Лудвиг, владар северне Италије, није имао другог избора до да прихвати одредбе овог споразума, постигнутог без његовог учешћа. Утеху му је представљала околност да је 871. године успео да, уз подршку Византије и Словена са источне обале Јадрана, преотме од муслимана град Бари.

Карло Ћелави и Лудвиг Немачки су, по свој прилици, споразум у Мерсену сматрали само привременим стањем и кораком на путу ка уједињењу Каролиншког царства. Обојица су веровали да ће то уједињење управо они успети да постигну. Ипак, били су довољно мудри и опрезни да избегну неизвесни међусобни сукоб. Свако од браће надао се да ће надживети оног другог и да ће тако добити прилику да оствари своје планове.

Битка код Андернаха 876. године, минијатура из 13. века.

Лудвиг Италијански, освајач Барија, преминуо је 875. године. Његов имењак Лудвиг Немачки, отишао је са историјске позорнице годину дана касније. Сазнавши за братовљеву смрт, Карло Ћелави није губио време. Пожурио је у Рим да се, попут свог деде Карла Великог, крунише за цара. Одмах затим, напао је источну Франачку. Међутим, синови Лудвига Немачког су му се одлучно супротставили и нанели пораз његовој војсци код Андернаха у Рајнској области. На повратку из ове неуспешне кампање, током мукотрпног преласка Алпа, Карло Ћелави је преминуо. Његове амбиције остале су недосањани сан.

Мерсенски споразум био је 880. године потврђен још једним договором, склопљеним између потомака Карла Ћелавог и Лудвига Немачког у Рибемону, којим су извршена мања преиначења граница на штету западне Франачке. У наредним деценијама, представници обеју грана Каролиншке династије, заузети унутрашњим борбама за власт у својим земљама, нису више ни помишљали на обнову јединственог Царства. Недостижни идеал постепено је потонуо у заборав.

Игром судбине, показало се да је споразум у Мерсену био кључни догађај у дезинтеграцији царства Карла Великог на три независне државе — западну Франачку, односно будућу Француску, источну Франачку, односно каснију Немачку и јужне земље, тј. Италију.

Имајући то у виду, поједини историчари сматрају да су у Мерсену 8. августа 870. године, положени први темељи западне Европе какву данас познајемо.

Замршени односи два брата — Карла Ћелавог и Лудвига, неповерљивих савезника из интереса и прикривених супарника, пресликали су се током наредних столећа на бурне и динамичне односе двеју држава чији су они били зачетници — Француске и Немачке.

Споразум у Мастрихту 1992. године (преузето са: www.eiz-rostock.de )

Тек у годинама после Другог светског рата, ривалитет Француске и Немачке уступио је место међусобној сарадњи. Круна овог процеса уследила је 7. фебруара 1992. године, када су у холандском граду Мастрихту представници дванаест европских држава потписали споразум о стварању Европске уније. Том приликом, одређене су смернице спољне и безбедносне политике Уније и усвојена је заједничка валута — евро.

Од дванаест држава, твораца Европске уније, отприлике половина њих — Француска, Немачка, Италија, Белгија, Холандија и Луксембург — покрива територију царства Карла Великог. На ову чињеницу, по свој прилици, нико од политичара који су пре готово три деценије потписали споразум у Мастрихту, није обратио пажњу. Исто тако, вероватно нико од њих није био свестан да је малтене на истом месту тачно 1122 године раније потписан други, не мање значајан историјски споразум — онај који је најавио коначну поделу и распад Каролиншког царства.

Наиме, некадашње село Мерсен данас је предграђе Мастрихта и налази се на само пет километара од центра овог града.

Да ли ће Европска унија створена у Мастрихту доживети исту судбину као и царство Карла Великог које је у Мерсену фактички престало да постоји, тек остаје да се види.

(краћа верзија овог текста објављена је у Недељнику Афера бр. 288, 28. августа 2019. године)

Historian; Senior Research Associate, Institute of History, Belgrade; Research Focus: Middle Ages, Eurasia, Mediterranean; Interests: Languages, SF, Comics

Historian; Senior Research Associate, Institute of History, Belgrade; Research Focus: Middle Ages, Eurasia, Mediterranean; Interests: Languages, SF, Comics