Austrijski grof u službi Stefana Dušana
Palman iz Letinberga (često i pogrešno nazvan Palman Braht) dobro je poznata istorijska ličnost koja se istakla kao predvodnik tzv. tevtonske garde Stefana Dušana (1331–1355). Na istorijskoj pozornici Palman se javlja prvi put 1333. godine, dok je tri godine kasnije posvedočen kao izaslanik Nemanjićkog vladara, upućen na Habzburški dvor u Austriju na čelu jedne delikatne diplomatske misije. Njen cilj je bio ugovaranje braka između Dušana i Jelisavete, bratanice vojvode Otona Habzburškog i ćerke kralja Fridriha Lepog (1314–1330). Ovu bračnu ponudu istoričari su tumačili, kako političkim, tako i ličnim razlozima, ističući sa jedne strane Dušanovu želju da orođavanjem sa Habzburzima nađe protivtežu ugarskom kralju Karlu Robertu, a sa druge, činjenicu da je brak Dušana i Jelene tada bio u dubokoj krizi.
Od Dušanove bračne ponude upućene Habzburzima nije bilo ništa. Njegova nesuđena izabranica Jelisaveta je, navodno, preminula od tuge, ne želeći da se uda za jednog šizmatičkog vladara. Tako barem tvrdi opat Johan Viktrinški. Ipak, po svemu sudeći, razlog smrti mlade princeze bila je tuberkuloza. Ubrzo zatim, bračna kriza između Dušana i Jelene bila je prevaziđena, nakon što je naredne godine Jelena Dušanu rodila naslednika prestola.
Uprkos tome što Palmanova misija nije dovela do sklapanja planiranog saveza, ona je imala povoljan ishod u jednom sasvim drugom pogledu Naime, vođa najamnika iskoristio je svoj boravak u austrijskim zemljama tokom 1335–1336. godine da unovači još svojih zemljaka u Dušanovu službu i upravo tada oformi okosnicu čuvene tevtonske garde, sastavljene od vitezova i slobodnih ljudi iz Koruške, Štajerske i Donje Austrije. Sudeći po njihovim imenima, makar onima koja su ostala zabeležena, među njima je bilo i etničkih Nemaca i Slovenaca.
Jedan dubrovački dokument iz septembra 1337. godine, koji je objavio Mihailo Dinić, pruža dragocene podatke o nekolicini ljudi koje je Palman tom prilikom doveo u službu Stefanu Dušanu. Među njima je prvopomenuti izvesni “grof” Fridrih iz Ortinburga (‘comes Federicus de Ortinburgo’). Mesto Ortinburg, Dinić je ispravno identifikovao kao Ortenburg u Koruškoj, severozapadno od Filaha. (Dinić, O vitezu Palmanu, 398, 400) Međutim, ko je bio ovaj „grof“ srpski istoričar nije dalje istraživao, a pošto se o njemu može izreći još nekoliko napomena, one slede dalje u ovoj istoriografskoj noti.
Najpre, nije slučajno što se Fridrih iz Ortenburga spominje sa grofovskom titulom. Ova činjenica nesumnjivo svedoči o njegovoj pripadnosti porodici Ortenburških grofova. Reč je o familiji koja je svoje poreklo vukla iz Bavarske i koja se ustoličila u Koruškoj još tokom 11. veka. Njihova genealogija je relativno dobro proučena, što omogućava da se i ovaj zagonetni čovek, koji je zajedno sa Palmanom došao tada u Nemanjičke zemlje, preciznije odredi.
Lično ime Fridrih bilo je relativno često u porodici Ortenburških grofova. Međutim, uzimajući u obzir vreme kada se Palmanov pratilac javlja u izvorima, postoji samo jedna moguća identifikacija. Reč je o Fridrihu, jednom od sinova grofa Alberta II, koji je preminuo 1335. godine. Naime, ovaj Fridrih je u to vreme bio jedini živi pripadnik pomenute porodice koji je nosio dotično lično ime. (cf. Tangl, Die Grafen von Ortenburg, 181–182) Stoga, nema mesta sumnji da je upravo on naveden u dubrovačkom dokumentu, zajedno sa Palmanom.
Poput svoje braće, Fridrih je nosio grofovsku titulu samo kao počasnu, budući da nije bio najstariji sin i naslednik Alberta II. Ipak, sama okolnost da je bio sin jednog grofa davala mu je prvenstvo u odnosu na druge najamnike koje je Palman doveo u Dušanovu službu. Stoga nije iznenađujuće što se u prethodno navedenom dubrovačkom dokumentu on navodi na prvom mestu među najamnicima, čak i pre samog Palmana koji je bio neosporni vođa ove družine. Takođe, imajući u vidu da je Fridrihov otac nedugo pre toga preminuo i da on, kao jedan od mlađih sinova Alberta II, nije mogao da računa na značajniji deo porodičnog nasledstva, verovatno se može objasniti i njegova spremnost da svoju sreću potraži kao najamnik u dalekoj zemlji.
Šta se još može reći o Fridrihu iz Ortenburga, pripadniku Palmanove garde u službi Nemanjićkog vladara? Nažalost, ne mnogo toga. Već 13. januara 1338. godine naišli smo na njegov pomen u jednom dokumentu koji svedoči o prodaji zamka Šternberg, koji je pripadao njegovoj porodici, za 1100 akvilejskih maraka. (Tomaschek, Regesten, 115). Izvesno je i da se Fridrih kasnije oženio Margaretom, ćerkom grofa Ulriha V od Fanberga. Kao Ulrihov zet spomenut je u jednoj darovnici iz 1354. godine. Preminuo je oko 1360. godine, dok je njegova supruga svakako umrla nakon 1374. godine, kada je poslednji put pomenuta kao živa. Izgleda da bračni par nije imao dece. (Coronini, Tentamen…, 195; Notizienblatt, 346)
To je praktično sve što se, na osnovu dostupnih izvora, može zaključiti o životu i priključenijima Fridriha iz Ortenburga, sina Alberta II. Sudeći po tome što je septembra 1337. godine spomenut kao jedan od Dušanovih najamnika, kada se nalazio sa Palmanom u Dubrovniku, a da je već januara naredne godine zabeleženo da je bio u Austriji u vezi sa prodajom zamka Šternberg, čini se da je boravak Fridriha iz Ortenburga u srpskim zemljama bio kratkotrajan, odnosno da je on brzo odustao od najamničke karijere. Za razliku od Palmana iz Letinberga on nije ostavio dubljeg traga među brojnim stranim vojnicima u službi Nemanjićkih vladara. Ipak, ostaje kao intrigantan istorijski kuriozitet okolnost da se među Dušanovim najamnicima, makar i za kratko vreme nalazio sin jednog grofa koji je i sam formalno nosio ovu visoku plemićku titulu.
_________________________
REFERENCE:
- R. Coronini, Tentamen genealogico-chronologicum promovendae seriei comitum et rerum Goritiae, 1752.
- М. Dinić, O vitezu Palmanu, Zgodovinski časopis 6 (1952) 398-401
- Notizenblatt: Beilage zum Archiv für Kunde Österreichischer Geschichtsquellen, I, Wien 1851.
- K. Tangl. Die Grafen von Ortenburg in Kärnten. Zweite Abtheilung von 1256 bis 1343, Archiv für österreichische Geschichte 36 (1866).
- I. Tomaschek, Regesten zur Geschichte Kärntens, Archiv für vaterländische Geschichte und Topographie 9 (1864)
©Aleksandar Uzelac
