Jovan Vladimir i Stefan Vojislav

U kakvoj su vezi bili dvojica vladara srednjovekovne Duklje?

Ikona Sv. Jovana Vladimira, muzej u Korči, Albanija(autor: Aleksandar Romić, izvor: istorijskabiblioteka.com)

Priča o svetom kralju Jovanu Vladimiru i njegovoj supruzi Teodori — Kosari sastavni je deo njegovog žitija koje je sačuvano samo u Letopisu Popa Dukljanina, tačnije u njegovoj 36. glavi. Prema kazivanju ovog izvora, vladara Duklje Jovana Vladimira zatočio je bugarski car Samuilo. Careva ćerka po imenu Teodora ili Kosara zaljubila se u mladog zatvorenika, očarana njegovim fizičkim izgledom, smernošću i skromnošću. Izmolila je oca za njegovu slobodu i zatražila dopuštenje da se uda za njega.

Samuilo je pristao. Vladimira je oženio Kosarom, vratio mu vlast nad Dukljom i dao mu „celu ulcinjsku zemlju“. Jovan Vladimir je, kako dalje kazuje njegovo žitije sačuvano u Dukljaninovoj redakciji, „živeo sa svojom suprugom u potpunoj svetosti i čednosti, ljubeći Boga i služeći mu i noću i danju, i vladao je svojim narodom koji mu je poveren pravedno i u strahu od Boga“.

Posle Samuilove smrti prilike su se naglo promenile. Samuilovog sina i naslednika Gavrila Radomira ubio je srodnik Jovan Vladislav, koji je potom zatočio na prevaru i takođe pogubio Jovana Vladimira. Kosara, slomljena zbog smrti supruga, prenela je njegovo telo u manastir Bogorodice Prečiste Krajinske, tamo ga sahranila i sama se zamonašila. Ubrzo se Jovan Vladislav potčinio Carigradu, njegova država pala je pod vlast Vizantije, a ista sudbina snašla je i Duklju.

Svi ovi istorijski detalji dobro su poznati. Ono što se manje zna jeste da je kazivanje o ljubavi Vladimira i Kosare, sačuvano kod Dukljanina i (možda) preuzeto iz njegovog izgubljenog žitija, oblikovano prema sličnoj priči zabeleženoj kod vizantijskog istoričara Jovana Skilice. S jednom važnom razlikom: u Skiličinom delu protagonisti su izvesni Ašot, zapovednik grada Drača i Samuilova ćerka po imenu Miroslava koja je ocu zapretila da će se ubiti ukoliko joj ne dozvoli da se uda za zarobljenika. S obzirom na bliskost izvora događajima pre će biti da je romantični zaplet koje Dukljanin prenosi u vezi sa Vladimirom i Kosarom nastao prema Skiličinom kazivanju o Ašotu i Miroslavi nego obratno (Uzgred, Skilica takođe zna za Vladimira i pominje da je bio Samuilov zet, ali bez bilo kakvih dodatnih detalja). Po svemu sudeći, brak Jovana Vladimira i Kosare bio je, kako je to uobičajenо u srednjem veku, prevashodno političkog karaktera.

Kosara i Vladimir u tamnici, romantična predstava (Izvor: Wikipedia)

Dukljanin ne kazuje ništa o potomstvu Vladimira i Kosare. U istoriografiji se smatra da nisu imali dece. Međutim, iz ovog braka verovatno je rođena barem jedna ćerka. Njeno poreklo uticalo je na određene burne događaje koji su se odigrali mnogo decenija kasnije.

U narednoj glavi Letopisa Popa Dukljanina koja potiče iz sasvim drugog izvora, sledi kazivanje o ustoličenju u Duklji izvesnog Dobroslava, za koga pisac navodi da je bio brat od strica Jovana Vladimira. U istoriografiji je odavno primećeno da je ovaj Dobroslav niko drugi do Stefan Vojislav, koji je posle smrti Jovana Vladimira upravljao Dukljom kao vizantijski vazal („toparh“). O Stefanu Vojislavu detaljno govore savremeni vizantijski pisci Jovan Skilica i Kekavmen, opisujući njegove pobede nad carskim snagama i uspešno osamostaljenje Duklje od vizantijske vlasti tokom tridesetih i početkom četrdesetih godina XI veka. O svemu tome govori i Dukljanin, samo što se kod njega glavni junak pominje pod imenom Dobroslav.

Takođe, prema Dukljaninu, Dobroslav, odnosno Stefan Vojislav, bio je oženjen unukom cara Samuila. Iako je podatak naveden u poslovično nepouzdanom izvoru koji potiče iz mnogo kasnijeg vremena (XIV ili XV veka), nesumnjivo je tačan. Naime, kada su Bugari 1071. godine pod vođstvom Georgija Vojteha “iz roda Kavhana” digli pobunu protiv carske vlasti, Mihailo, sin Stefana Vojislava, poslao im je u pomoć vojsku predvođenu vojvodom Petrilom i sinom Bodinom. Ustanici su potom Bodina proglasili za „cara Bugara”. Naravno, Bodin ne bi imao prava na carski naslov da njegovim venama nije tekla Samuilova krv. Stoga se može prihvatiti kao tačan podatak da je njegova baba zaista bila unuka proslavljenog bugarskog cara.

Ko je bila supruga Stefana Vojislava, barem za sada, nije utvrđeno. Uobičajeno se smatra da je reč o nekoj od ćerki Samuilovog sina Gavrila Radomira, za koga je poznato da je imao brojno potomstvo. Međutim, malo je verovatno da je to bio slučaj, iz jednog vrlo očiglednog razloga. Deca Gavrila Radomira pala su u ruke vizantijskih vlasti koje su budno pazile da potomstvo dinastije Komitopula drže pod svojom kontrolom i da spreče mogućnost da pripadnici ove loze ikada ponovo iskažu svoje pretenzije na vlast nad zemljama Prvog bugarskog carstva.

Još jednom treba naglasiti da dva Dukljaninova podatka — o braku Vladimira i Kosare iz 36. glave i o braku Dobroslava, odnosno Stefana Vojislava sa unukom cara Samuila, iz 37. glave, potiču iz dva različita, međusobno nezavisna izvora. Prvi je izgubljeno žitije Jovana Vladimira, a drugi takođe izgubljena „Hronika Slovenskih kraljeva”. U nameri da pomiri suprotstavljeno kazivanje dva teksta na koje se oslanjao, Dukljanin je verovatno izmislio da je Dobroslav bio brat od strica Jovana Vladimira. Reč je, po svemu sudeći, o učenoj konstrukciji pisca u nameri da poveže dve ličnosti koje su odigrale značajnu ulogu u istoriji južnog Jadrana.

Vizantijski autor Kekavmen jasno ukazuje na geografsko poreklo Stefana Vojislava nazivajući ga „Travunjaninom Srbinom”. I Dukljaninu je poznata veza njegovog junaka Dobroslava sa Travunijom, ali je objašnjava time što je Dobroslavljev otac Dragimir, od svog sinovca Jovana Vladimira dobio ovu zemlju na upravu. I ovaj detalj je, čini se, konstrukcija pisca u nameri da pomiri različito poreklo Jovana Vladimira iz Duklje i Stefana Vojislava iz obližnje Travunije, odnosno da ih predstavi kao braću od strica, za šta nikakve naznake ne postoje u drugim izvorima.

Ono što se može primetiti jeste da:

• Dukljanin pominje da su Vladimir i Kosara živeli čednim životom, ali ne navodi izričito da nisu imali dece. Čednost nije celibat.
• Podaci o Jovanu Vladimiru i Stefanu Vojislavu, odnosno Dobroslavu kod Dukljanina, potiču iz različitih izvora koje pisac pokušava da međusobno uskladi, konstruišući narativ prema kome je potonji vladar Duklje i osnivač tzv. dinastije Vojislavljevića bio Vladimirov brat od strica.
• Dok je Jovan Vladimir bio poreklom vezan za Duklju, Stefan Vojislav je poticao iz Travunije.
• Stefan Vojislav je izvesno bio oženjen unukom cara Samuila, ali poreklo njenog oca i majke nije utvrđeno.

Kada sve ovo izrečeno imamo u vidu, može se naslutiti da veza Jovana Vladimira i Stefana Vojislava nije počivala na njihovom krvnom srodstvu, kako insistira Dukljanin u nastojanju da stvori neprekinuti niz “slovenskih kraljeva” od davnina, već mnogo verovatnije, na jednoj rodbinskoj vezi. Drugim rečima, može se pretpostaviti da je iz braka Vladimira i Kosare rođena barem jedna ćerka koju je kasnije oženio Stefan Vojislav, nakon svog ustoličenja u Duklji. Ukoliko se odbace Dukljaninove konstrukcije i prihvate samo oni podaci koje crpi iz drugih, danas izgubljenih izvora, pretpostavka ima svoje utemeljenje.

Stefan Vojislav pobeđuje Grke, romantična predstava (Izvor: Wikipedia)

S obzirom na to da je Stefan Vojislav isprva bio lojalan Vizantiji, njegov pretpostavljeni brak sa ćerkom Jovana Vladimira, odnosno unukom cara Samuila, preko njene majke Kosare, nije bio suprotstavljen carskim interesima. Najpre, brak bi mu davao potrebni legitimitet da upravlja Dukljom pod romejskim pokroviteljstvom, a budući da je veza sa preminulim bugarskim vladarem išla po ženskoj liniji, ona nije predstavljala direktnu pretnju po vlasti u Konstantinopolju. Potencijalna opasnost ove bračne veze se u stvari pokazala tek mnogo decenija kasnije, kada se Duklja osamostalila od Carigrada i kada direktnih Samuilovih potomaka po muškoj liniji više nije bilo u životu. Unuk Stefana Vojislava i čukununuk cara Samuila, Bodin, mogao je da, u nedostatku jačih kandidata po poreklu, bude sasvim legitimno proglašen za “cara Bugara”. Legitimno, naravno, iz perspektive bugarskih ustanika, a ne carigradskog dvora koji je na ovaj pokret gledao kao na otvorenu pobunu i koji je, na kraju, bio ugušen u krvi.

Da su Jovan Vladimir i Kosara imali ćerku koja se udala za Stefana Vojislava jeste samo hipoteza koja pri stanju sačuvanih izvora ne može da bude do kraja dokazana. Takođe, sasvim sigurno nije ni originalna, jer su do sada verovatno mnoge mudre glave došle na istu ideju. Međutim, neka stoji ovde. Ne može da škodi.

______________________________________

REFERENCE:

• Gesta regum Sclavorum [Letopis Popa Dukljanina], I-II. Priredila i prevela D. Kunčer, komentari T. Živković, Beograd — Ostrog 2010.
• T. Živković, Portreti srpskih vladara (IX-XII vek), Beograd 2006.
• Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, T. III, Beograd 1966.