Nova Engleska
Na bojnom polju kod Hejstingsa 1066. godine, Anglosaksonsko kraljevstvo palo je pod naletom prekomorske armije normandijskog vojvode Viljema. Ova sudbonosna bitka je učinila da vojvoda, do tada poznat po ne naročito dostojanstvenom nadimku „Kopile”, dobije drugi po kome je ostao čuven sve do danas — „Osvajač“.
U poraženoj i pokorenoj Engleskoj ipak je bilo mnogo onih koji nisu želeli da se pomire sa novim poretkom, novim vladarom i pridošlicama iz Normandije. Nakon Viljemovog ustoličenja, veliki broj Anglosaksonaca odlučio je da napusti ostrvo i preseli se u druge zemlje. Sudbina je najpreduzimljivije i najenergičnije od njih vodila u daleki Carigrad.
Sudbina ovih izbeglica oslikana je u jednoj islandskoj poemi s početka 14. veka, koja nosi naziv Jatvardar saga ili „Saga o Edvardu“ (tj. pretposlednjem anglosaksonskom kralju Edvardu Ispovedniku koji je vladao od 1042. do 1066. godine). Predvođeni Sivardom, erlom Glostera, nezadovoljni Anglosaksonci odlučili su da sreću potraže u slavnom gradu Miklagardu, odnosno Carigradu. Sivardova grupa navodno je bila prava armija, sa flotom koju je sačinjavalo čak 350 brodova, a pored Sivarda nju su predvodila još trojica erlova i osmorica barona.
Kako Jatvardar saga dalje pripoveda, Sivard i njegovi ljudi su oplovili zapadne obale Francuske i Španije, pre nego što su pristali u Seutu u Maroku koja je postala plen došljaka. Nakon pljačke Seute, oni su nastavili plovidbu Sredozemljem i na svoje željeno odredište — grad na Bosforu, stigli su upravo u vreme kada je Carigrad opsela moćna nevernička armija. Anglosaksonci su napali i potukli nevernike, tako oslobodivši grad opsade.
Tadašnji gospodar Carigrada, Kirjalaks, odnosno car Aleksije I Komnin svoje spasioce je svečano dočekao i ponudio im dobru nadnicu da stupe u njegovu službu. Neki Anglosaksonci su prihvatili ponudu i ostali u Carigradu kao deo careve lične garde. Međutim, drugi, među kojima i erl Sivard, želeli su više od toga. Sivardova želja, koju je izneo Aleksiju, bila je da dobije zemlju koja bi zamenila domovinu, izgubljenu na bojnom polju kod Hejstingsa.
Car Aleksije je pažljivo saslušao želje došljaka. Ispričao im je da su njegovi prethodnici vladali jednom zemljom preko mora, udaljenom šest dana plovidbe na sever, ali da nju sada pod svojom vlašću drže nevernici. Car je Sivardu i njegovim ljudima ponudio da se odrekne pretenzija koje je imao na tu zemlju i ustupi im je, ukoliko sami uspeju da je osvoje oružjem. Vođa Anglosaksonaca je pristao bez oklevanja.
Prema daljem kazivanju ove sage,Sivard i njegovi drugovi su otplovili na sever i posle kraće plovidbe stigli do obećane im zemlje. Posle mnogo teških bitaka, uspeli su da isteraju nevernike iz ovih krajeva i zagospodare njima.
Pomenutu zemlju su prozvali Novom Engleskom, a gradove i naseljena mesta nazvali su po onima iz postojbine. I tako su u ovoj dalekoj zemlji „nastali gradovi London, Jork i mnogi drugi”. Pošto su Anglosaksonci želeli da ostanu privrženi latinskom obredu, nisu prihvatili grčke sveštenike, već su potražili rimokatoličkog episkopa iz Ugarske. „A njihovi potomci”, završava Jatvardar saga, „žive u ovoj zemlji sve do dana današnjeg”.
Glasine o anglosaksonskim migrantima koji su u istočnoj Evropi osnovali Novu Englesku bilo bi lako odbaciti kao uobrazilju jednog srednjovekovnog pisca, da nije i drugih tragova koji govore u prilog tome da je ova zemlja zaista postojala.
Priča, slična onoj zapisanoj u islandskoj sagi, sreće se mnogo ranije — početkom 13. veka u jednoj anonimnoj hronici ispisanoj u francuskom gradu Laonu (Chronicon Laudunensis), verovatno od strane nekog engleskog sveštenika koji je tamo boravio. Glavna razlika između kazivanja dva teksta, koji očigledno počivaju na istom zajedničkom izvoru, jeste što je u hronici priča o anglosaksonskim avanturama na istoku kraća i bez fantastičnih detalja prisutnih u islandskoj sagi — poput navoda da su došljaci sa ostrva spasili slavni grad Miklagard od neverničke opsade. Naime, u vreme vladavine vizantijskog cara Aleksija I (1081–1118) ili Kirjalaksa iz sage, nikakve neprijateljske opsade Carigrada nije bilo. Sa druge strane, Hronika iz Laona takođe sadrži jednu očiglednu pogrešku, tvrdeći da je Aleksije ove Anglosaksonce primio 1075. godine, odnosno punih šest godina pre nego što je seo na carski presto.
Uprkos tome, prisustvo Anglosaksonaca u gardi cara Aleksija i njegovih naslednika dobro je dokumentovano u savremenim grčkim i zapadnim izvorima. Anglosaksonci u sastavu tzv. Varangijske garde uživali su izuzetno veliki ugled i poštovanje tokom čitavog 12. veka, preuzevši vodeću ulogu koju su do tada u ovoj elitnoj carskoj jedinici igrali Skandinavci i Rusi.
Anglosaksonci su u Carigradu tokom 12. veka imali svoju crkvu, posvećenu Sv. Nikoli i Sv. Augustinu, misionaru koji ih je preveo u hrišćanstvo. Poznato je da su potomci ovih došljaka srčano branili Carigrad od napada krstaša 1204. godine. Štaviše, u jednom vizantijskom traktatu iz 14. veka, iz pera tzv. Pseudo-Kodina, ostalo je zapisano da su pripadnici carske garde vladaru izražavali zahvalnost i želje za dugu i berićetnu vladavinu na svom maternjem, engleskom, odnosno preciznije govoreći staroengleskom jeziku.
Što se tiče zagonetne Nove Engleske, ni Jatvardar saga, ni hronika iz Laona, ne daju jasne naznake ili precizne geografske smernice gde se ona nalazila, osim da bi je trebalo tražiti negde na severnim obalama Crnog mora. Istoričari su često pomišljali na Dobrudžu u današnjoj Bugarskoj ili Abhaziju u Gruziji kao na moguće lokacije ove anglosaksonske naseobine.
Međutim, po svemu sudeći, Novu Englesku bi trebalo tražiti na Krimskom Poluostrvu i obalama Kerčkog moreuza.
Izuzetno važan trag koji svedoči tome u prilog ostao je sačuvan u kratkom spisu franciskanca Benedikta koji je pratio papskog izaslanika Jovana Plano Karpinija u njegovoj mongolskoj misiji 1245. godine. Benedikt je upravo na prostoru Krima i njegovog zaleđa zabeležio postojanje nekakve “zemlje Saksa”, odnosno Saksonaca (terram Saxorum), kako sam tvrdi “hrišćanskog” naroda. Pisac je pomišljao da bi ovi “Saksi” mogli biti Krimski Goti — o kojima je imao prilike da čuje ranije i koji su do sredine 13. veka, kako je poznato iz drugih izvora još uvek čuvali svoj identitet. Ipak,Benedikt priznaje da nije bio sasvim siguran u to da su “Saksi” i Goti međusobno identični.
Drugi pokazatelj predstavljaju svedočanstava brojnih pomorskih karata nastalih od kraja 14., pa sve do duboko u 16. vek. Na njima se na Krimu sreću mesta poput Varangico, Varangolimen ili Vagropolis — odnosno “grad Varjaga”. Na istočnim obalama Kerčkog moreuza, nasuprot Krimskom poluostrvu, ove karte beleže mesto ili reku po imenu Londia ili Londina, čije ime neodoljivo podseća na naziv engleske prestonice. Odmah do nje je luka Susacho, naziv koji nalikuje engleskoj pokrajini Saseks.
Svakako, trebalo bi imati u vidu da je na starim pomorskim kartama čest slučaj da se za naseljena mesta koriste arhaični nazivi koji odavno više nisu bili u upotrebi. Sasvim je moguće da, ukoliko su zaista postojale na ovom prostoru, anglosaksonske kolonije nisu preživele tatarske pohode koji su usledili sredinom 13. veka i za svoju posledicu imali priključenje Krimskog poluostrva Zlatnoj hordi.
Ovde treba u priču uvesti još jedan važan detalj. U vreme kada je prema hronici iz Laona i Jatvardar sagi došlo do osnivanja Nove Engleske, Ruskom zemljom je vladao veliki knez Vsevolod I (1078–1093). On je svog sina i naslednika Vladimira Monomaha oženio izbeglom anglosaksonskom princezom Gitom, ćerkom istog onog kralja Harolda Godvinsona koji je stradao na bojnom polju kod Hejstingsa. Prema danskom hroničaru iz 13. veka, Saksu Gramatiku, Gita je izbegla je sa braćom u Dansku, a njen zaštitnik, danski kralj, udao ju je nekoliko godina kasnije za Vladimira koji je potom nasledio oca na prestolu u Kijevu.
Gita je Vladimiru Kijevskom rodila više sinova i ćerki koji su i sami imali brojne potomke. Među njima je bio Mstislav Veliki, poslednji vladar ujedinjene Kijevske Rusije. Uz to, svi kasniji ruski vladari, od Aleksandra Nevskog do Ivana Groznog vodili su direktno poreklo od Vladimira i Gite.
Sa princezom Gitom su u Rusiju došli i drugi Anglosaksonci izbegli sa Britanskih ostrva. Moguće je da su njihova sudbina, kao i činjenica da je u Carigradu tada bilo mnogo anglosaksonskih najamnika, imali uticaja na nastanak i širenje priče o Novoj Engleskoj na krajnjem istoku Evrope.
Postojanje Nove Engleske na obalama Crnog mora, odnosno na Krimu, gde je jedino utemeljeno ovu naseobinu tražiti, za neke istoričare je gotovo dokazana činjenica, dok za druge ostaje veoma sporno pitanje. Međutim, ono što je izvan svake sumnje, jeste da su anglosaksonske izbeglice, koje su se posle bitke kod Hejstingsa iselile iz svoje postojbine, odigrale značajnu ulogu, kako u istoriji Vizantije, tako i Kijevske Rusije, ostavljajući svoj duboki trag na istoku starog kontinenta.
______________________
Kraća verzija ovog teksta objavljena je u Nedeljniku Afera, br. 315, 11. marta 2020. godine.
______________________
REFERENCE:
- J. Shepard, ‘Another New England? — Anglo-Saxon settlement on the Black Sea’, Byzantine Studies, 1 (1974) 18–39.
- K. Green, ‘The medieval ‘New England’: a forgotten Anglo-Saxon colony on the north-eastern Black Sea coast’
- Г. Димов, ‘Познатите и непознати граници на “Нова Англия” през средните векове’, Анамнеза 15 (2012)
