Kako je Milano pobedio „Crnu smrt”
Ili zašto je isplativo paničiti što pre
U leto 1346. godine vojska kana Džanibeka (1342–1357), vladara Zlatne horde, opsela je grad Кafu, đenovljansku koloniju na Кrimu. Tokom opsade Tatari su stradali od misteriozne bolesti, a Džanibek je odlučio da od nje ne budu pošteđeni ni opsednuti. Prema kanovom naređenju, Tatari su leševe svojih drugova postradalih od bolesti katapultirali preko gradskih zidina u Кafu, prenevši tako zarazu braniocima. Tako je barem tvrdio savremenik ovih zbivanja Gabrijele de Musi, notar iz Pjačence.
Danas se ova epizoda često uzima kao prvi slučaj primene biološkog rata u istoriji, uprkos tome što postoji osnovana sumnja u verodostojnost de Musijevog izveštaja. Nijedan drugi izvor vezan za tatarsku opsadu Кafe ne pominje ubacivanje leševa mrtvih Tatara unutar gradskih zidina. Ipak, ono u šta, čini se, nema sumnje, jeste da se tom prilikom misteriozna bolest od opsađivača zaista prenela na opsednute.
Gabrijele de Musi dalje je tvrdio da su se preživeli branioci Кafe ukrcali na galije i na njima, pred Tatarima, pobegli iz grada. Na svom putovanju pristali su u Carigrad, Veneciju i konačno u Đenovu, raširivši sa sobom pošast koja se dalje pronela Evropom.
Ova pošast bila je kuga, ili kako su je savremenici nazivali „crna smrt“. Pandemija kuge koja je prohujala Evropom između 1347. i 1350. godine odnela je, smatraju mnogi istoričari, otprilike trećinu, a možda čak i gotovo polovinu žitelja starog kontinenta. Drugi istraživači ispravno smatraju da su ove brojke preterane i sa dobrom argumentacijom tvrde da je broj stradalih bio verovatno bliži četvrtini ili petini ukupnog stanovništva Evrope.
Ono što je izvesno jeste da kuga nije u zapadnu Evropu stigla samo sa Кrima. Кada su galije sa izbeglicama iz Кafe pristale u Veneciju, kuga je već besnela u drugom italijanskom gradu — Pizi. Ona je tamo preneta iz Aleksandrije, gde se pojavila u leto 1347. godine. Poreklo ove zaraze bilo je, kako je to čest slučaj i u kasnijim razornim epidemijama, na Dalekom istoku, odakle je na zapad stigla „putem svile“.
Kuga nije došla iznenada, niti je predstavljala neočekivani događaj. Vesti o njoj kružile su Evropom barem godinu dana ranije. Jedan hroničar je 1346. godine zabeležio kako je „Indija ostala bez ljudi, a Tatarska, Sirija, Mesopotamija i Jermenija bile pokrivene leševima. Кurdi su od straha uzalud bežali u planine, a u Кaramaniji i Cezareji niko nije ostao u životu.“
Uprkos ovim nagoveštajima i glasinama, Evropa i sredozemni svet nisu bili spremni da se suoče sa onim što je usledilo. Tadašnji žitelji starog kontinenta bili su svesni da se bolest prenosi sa čoveka na čoveka, ali nisu znali ništa o bakterijama, niti su mogli da naslute ko je bio prenosilac kuge. Njihovi pokušaji da bolest pobede tradicionalnim metodama, poput naglog probadanja bolesnika i puštanja krvi, uglavnom nisu imali efekta na bolesne, ali su nehotično pospešili širenje zaraze.
Tek krajem 19. veka otkriveno je da je izazivač kuge bakterija Jersinija pestis (Yersinia pestis), tako nazvana po naučniku koji ju je otkrio — švajcarskom bakteriologu Aleksandru Jersinu. Prenosilac kuge su tropske buve koje su parazitirale na pacovima. A ovi glodari bili su čest pratilac karavana na „putu svile“ i sveprisutni na galijama koje su krstarile Sredozemljem.
Sve do danas kuga nije u potpunosti iskorenjena. Njena poslednja epidemija izbila je 2017. godine, na Madagaskaru. Poput drugih bakterijskih infekcija, kuga se danas (uglavnom) uspešno leči antibioticima.
Savremenicima „crne smrti“ takođe je bilo poznato da pošast može da se manifestuje u tri vida. „Prvi slučaj je kada ona zahvati pluća, što dovodi do teškoća u disanju. Кoga god ovako napadne i zarazi, on će umreti u naredna dva dana. Drugi slučaj je kada se pod pazuhom čoveka jave čvorovi, a treći je kada se simptomi kod ljudi oba pola jave u preponama“, zapisao je flamanski monah Ludvik Hejligen (1304–1361).
On je precizno opisao tri vida kuge — plućnu, bubonsku čiji su simptomi bili otečene limfne žlezde ispod pazuha i septičku, kada uzročnik bolesti prodre u krv i dovodi do nekroze organa i sepse. U slučaju plućne i septičke kuge smrtnost kod obolelih je bila gotovo stopostotna, dok je kod bubonske kuge smrtni ishod usledio u otprilike polovini slučajeva.
Pandemija kuge je ostavila mnogo teže posledice u gradovima nego među seoskim stanovništvom. Razlog je ležao u koncentraciji velikog broja ljudi na malom prostoru u srednjovekovnim gradovima, i za današnje standarde, vrlo nehigijenskim uslovima života koji su u njima vladali. Stoga nije iznenađujuće da su pojedini delovi Evrope, gde je urbani život bio slabije razvijen, manje postradali od kuge. Takav je, primera radi, bio slučaj sa Poljskom ili Baskijom.
Sasvim je moguće da je i srednjovekovna Srbija bila među manje pogođenim zemljama Evrope. Ne znamo pouzdano. Ono što znamo jeste da se tadašnji srpski vladar, car Stefan Dušan (1331–1355), zbog kuge, sa svojom pratnjom i suprugom Jelenom sklonio na Svetu Goru. Ovakva odluka bila je prevashodno motivisana racionalnim razlozima, a ne Dušanovim strahom od Božjeg gneva kako se to često neutemeljno ističe. Svetogorske monaške zajednice živele su uglavnom izolovano od spoljnog sveta i samim tim bile daleko manje izložene riziku od bolesti.
Stefan Dušan je na Atosu ostao od septembra 1347. do juna 1348. godine, dok je za to vreme talas kuge prostrujao Balkanskim poluostrvom. Prisustvo Dušanove supruge na Svetoj Gori nije bio prvi slučaj da je ženska noga kročila na tlo ove monaške republike, gde je ženama i danas načelno zabranjen pristup, ali je svakako najpoznatiji.
Tokom pandemije kuge broj žitelja Pariza, koji je iznosio oko 100.000 ljudi, bio je otprilike prepolovljen. U Firenci i Londonu posledice su bile jednako katastrofalne. U pojedinim nemačkim gradovima, poput Bremena, čak dve trećine žitelja je postradalo. Tako barem tvrde izvori. Brojke su možda i preterane, ali nema sumnje da je naročito veliki broj obolelih i stradalih bio među monasima, sveštenicima i časnim sestrama koje su se starale o bolesnicima.
U Evropi je tokom pandemije kuge samo jedan veliki grad imao mali broj žrtava. Bio je to Milano.
Za razliku od drugih tadašnjih gradova Italije, Milano nije imao republikansko uređenje. Njime su vladali članovi porodice Viskonti koji su imali gotovo neograničenu, despotsku vlast. Glavar ove porodice — Lukino Viskonti, na pojavu kuge u Milanu je spremno reagovao. Prema njegovom nalogu, kuće svih onih u kojima bi neko oboleo, bile su smesta zamandaljene, a zdravi ukućani zarobljeni sa bolesnima, da bi se sprečio njihov dodir sa ostalom populacijom. Takvih kuća u Milanu je u početku bilo svega tri. Ukoliko bi se kuga još negde pojavila, sami ukućani bi izolovali bolesnika na isti način, ostavljajući ga da umre, ili da se, u ređim slučajevima, oporavi, svodeći tako rizik prenošenja zaraze na minimum. Izvor koji o tome svedoči jeste savremena hronika, pripisana Anjolu di Turi, letopiscu iz Sijene, u kojoj su detaljno opisane kuga i njene posledice u severnoj Italiji (Cronaca senese attribuita ad Agnolo di Tura del Grasso detta la Cronaca Maggiore, ed. A. Lisini e F. Iacometti // Rerum Italicarum Scriptores, XV/6, Bologna 1933, p. 553)
Pored Milana, Venecija je takođe preduzela mere da izoluje bolesnike. Nedovoljne, kako se pokazalo. Karantin kao metoda borbe protiv pandemija u to vreme još uvek nije bio široko primenjivan čak ni u Veneciji ili Dubrovniku. To će postati tek tokom druge polovine 14. veka.
Ono što je izvesno, odlučna akcija Lukina Viskontija i gradskih vlasti u Milanu, učinila je da broj stradalih od kuge u ovom gradu bude mnogo manji nego u drugim velikim gradovima Evrope. Prema izveštajima savremenika, taj broj je bio zanemarljiv. Prema procenama pojedinih današnjih istoričara, svakako nije prešao 10–15% žitelja grada, drastično manje od drugih evropskih urbanih centara.
Međutim, treba istaći da procene današnjih istraživača ne počivaju na dokazima, već pre na neverici da je Milano mogao tako “jeftino” da se izbori sa kugom kao što svedoči hronika pripisana Anjolu di Turi. Ostavićemo ovde po strani pitanje zbog čega su mnogi profesionalni istoričari bili skloni da prihvate nepouzdane de Musijeve navode o tatarskom kanu kao pokretaču biološkog rata, ali su iskazivali hiperkriticizam prema zapisima jednog načelno pouzdanog izvora kao što je hronika pripisana Anjolu di Turi.
Podsećanje na odlučne mere radi suzbijanja bolesti, preduzete pre gotovo sedam stoleća u Milanu, danas je možda i aktuelnije nego ikad.
Naravno, treba biti suzdržan i oprezan kada se prave paralele između srednjovekovne pandemije kuge i trenutne pandemije koronavirusa, tj. bolesti COVID-19, kako zbog razlika između bakterijskih i virusnih zaraza, razvoja medicine od srednjeg veka do danas, kao i srećom neuporedive stope letaliteta u ova dva slučaja. Takođe, mere primenjene 1347–48. godine u Milanu svakako nije neophodno doslovce ponavljati u naše vreme, kada postoje mnogo humanije forme izolacije bolesnih od zdravih. Ipak, ono što primer Milana ubedljivo pokazuje jeste da je, prilikom pojave epidemija, što ranije i što odlučnije sprovođenje fizičke distance, karantina i (samo)izolacije od ključnog značaja za njihovo suzbijanje, kako u dalekoj prošlosti, tako i danas.
U ekonomiji, ali i u mnogim drugim društvenim sferama često se ističe maksima koja je primenljiva i u ovom slučaju: „ako ćeš da paničiš, počni da paničiš što pre“.
________________________________
(tekst je napisan marta 2020. godine)
