Мач Атиле „Бича Божјег”
„Био је то човек који је дошао на овај свет да уздрма народе и земље, да постане страх и трепет целог људског рода. Поноситог држања, лутајућег погледа и покрета који су показивали снагу његовог духа, он је волео рат, али је умео да се суздржи када је требало. Био је мудар на речима, милостив према потчињенима и нескривене наклоности према онима које би узео у заштиту.“
Овако је готски историчар Јорданес описао Атилу, вођу номадског народа Хуна, кога су каснија покољења запамтила као „Бича Божјег”.
Јорданес је живео у 6. веку, отприлике једно столеће након што је Атила (434–453) створио моћну империју са средиштем у Панонској низији, царство које се отприлике простирало од Балтичког мора до Дунава и од реке Дњепар до обронака Алпа.
Била је то „држава”, основана крајем 4. века наше ере, након што су се Хуни, доселили у Европу под страховитим притиском, других, још моћнијих племенских савеза из удаљених степских крајева Евроазије. У Атилино време, она је, поред Хуна, обухватила бројне германске, сарматске, па и словенске народе и замало срушила Римско царство.
Атили никада није недостајало самопоуздања, а његова самоувереност, наводи Јорданес, потицала је од тога што је он поседовао мач божанства рата који су још древни скитски краљеви сматрали светом реликвијом.
Други прослављени хроничар Атилиног времена, римски писац Приск из Паниона, не само да потврђује ову причу, већ о њој доноси још неколико детаља. Према Приску, међу Хунима је, наиме, „био неки пастир који је једном приликом видео краву из свога стада како шепа. Зачудивши се због њене повреде, пратио је крвави траг који је остао иза ње и после неког времена наишао је на оштрицу мача која је вирила из земље, окружена густом травом. Ископавши мач, однео га је свом господару Атили. Владар Хуна се поклону толико обрадовао да је обзнанио да ће, захваљујући овом мачу, бог рата увек бити уз њега у свим походима и да ће му помоћи да постане владар целога света.”
Задобивши свето оружје, Атила је напустио добросуседске односе са Источним римским царством који су обележили време његових претходника и отиснуо се у ратни поход који је оставио неизбрисиви крвави траг. Градови Царства падали су пред налетима Хуна. Најпре Маргус на ушћу Велике Мораве у Дунав, потом Виминацијум, Сингидунум (данашњи Београд), Сирмијум (Сремска Митровица) и многи други.
Немајући снаге да се успротстави рушилачкој сили Хуна, Источно римско царство је једини спас од Атиле видело у откупу. Према споразуму који је постигнут 445. године, Атила је пристао да се повуче, уколико сваке године добије баснословну суму од преко 700 килограма злата као данак.
Овај договор је био само кратки предах. После неколико година, Атила је поново дигао војску на оружје и продро до зидина Цариграда, опустошивши Мезију и Илирик до те мере да се ове области ни много деценија касније нису опоравиле. Царство је, да би опстало, било принуђено да повуче своје гарнизоне из пограничних тврђава и да Атили плаћа још већи данак.
Верујући у своју непобедивост и у наклоност божанства рата чији је мач поседовао, Атила се потом окренуо западној половини Римског царства. Повод је био позив римске принцезе Јусте Грате Хонорије коју је њен брат цар Валентинијан III (425–455) заточио. Хонорија је Атили успела да пошаље писмо у коме га је молила за помоћ, нудећи му заузврат своју руку… и са њом, власт над Западом. Тако је барем Атили било згодно да протумачи њену понуду.
Атилина армија, коју су поред Хуна чинили Остроготи, Ругијци, Тиринжани, Херули, Гепиди и многи други народи, упала је 451. године у Галију. На Kаталаунским пољима, недалеко данашњих градова Шалона и Троа, прослављени римски војсковођа Флавије Аеције супротставио се Атили, водећи са собом не мању војску у којој су се, поред Римљана, налазиле снаге Визигота, Франака, Алана и Kелта из Бретање. Била је то истинска битка народа у којој је на обе стране изгинуло неколико десетина хиљада људи. Атила, чије се људство суочило са недостатком потрепштина, морао је да се непосредно затим повуче из Галије.
По први пут током своје каријере, вођа Хуна био је заустављен. Међутим, његова моћ остала је неокрњена, а вера у сопствену снагу неуздрмана. Наредне године, Хуни су упали у северну Италију. Повукли су се тек после великог откупа који им је исплаћен и, како је тврдила каснија легенда, након што је римски папа Лав I изашао пред Атилу и упозорио га на Божју казну уколико крене на Рим. Ипак, Атила је тада истакао да није одустао од намере да освоји Хоноријину руку и Царство које је она доносила.
У ствари, по свему судећи, прави разлог Атилине одлуке да обустави поход у Италији лежао је у чињеници да је Марцијан (450–457), владар источне половине Царства, искористио заузетост Хуна на западу да поново обустави плаћање данка. Владар Хуна је зато одлучио да покрене нови рат на Балканском полуострву, казни неверног цара и овог пута коначно завлада градом на Босфору.
Пре тога, Атила је решио да уприличи свадбу. Иако је у складу са хунским обичајима већ имао неколико жена, и рачунао да ће у блиској будућности римска принцеза Хонорија заузети место поред њега, владару Хуна запала је у међувремену за око млада остроготска лепотица по имену Илдико. Свадбена гозба је, према владаревој жељи, била уприличена, угледне званице позване, а Атила се, насупрот умерености која га је уобичајено красила у таквим приликама, те вечери одао пићу.
Ујутро, слуге су га пронашле мртвог у кревету.
Наводно, Атила се угушио услед унутрашњег крварења, изазваног прекомерним пијанством. Међутим, широм Хунске империје проносиле су се гласине да га је убила невеста, као и да је иза овог чина стајала скривена рука Цариграда и цара Марцијана који се није либио мучког чина да се ослободи застрашујућег противника.
Тако је, према Јорданесовим речима, у свом шатору живот завршио “Атила, син Мундиуков, предводник најхрабријих племена, господар скитских и германских краљевстава, човек неслућене моћи који је освојио бројне градове и бацио на колена обе половине Римског царства”.
Атилино тело положено је у свилени шатор посред равнице, где су његови поданици могли да се сакупе и ожале свог владара. Око шатора су у тишини јахали најбољи хунски коњаници. Бројни окупљени људи су плакали и ридали данима, чупајући косе и пуштајући себи крв у знак жалости.
Јорданес је поменути обред назвао сликовитим именом — „strava”, употребивши дословно ову словенску реч у латинском тексту. Очигледно, извор његових обавештења био је словенског порекла, што не треба да нас чуди, будући да су и Словени били у саставу Атилине номадске империје. Уз то, сам овај призор посматрачима са стране је несумњиво изгледао застрашујуће.
После масовне жалости уследио је Атилин погреб. „Његово тело је најпре положено у златни ковчег, који је потом стављен у већи сребрни и онда у још већи гвоздени. Гвожђе је симболизовало његову власт над многим народима, а сребро и злато данак који су Атили плаћале обе половине Римског царства”, записао је Јорданес.
Заједно са телом свог поглавара, Хуни су у три ковчега положили оружје непријатеља задобијено у борби, као и бројне драгуље и накит. Робови који су ископали земљу и положили у њу велики ковчег на месту које су сами одабрали, били су одмах затим побијени. Нико није смео да зна где лежи Атилино тело, а смрт је била једина награда за оне који су га својим рукама сахранили.
Место где Атилини посмртни остаци почивају, између река Дунава и Тисе, остало је тајна све до данашњих дана.
Иза Атиле су остала тројица синова: Елак, Денгизик и Ернак. Свако од њих желео је да наследи оца и власт над његовом империјом која се протезала од Балтичког мора до Дунава и од Дона до обронака Алпа. И свако од њих тројице је желео да се домогне мача, дара божанства рата, који је припадао њиховом оцу и давао му право да влада над целим светом.
Међутим, после Атилине смрти мач је нестао без трага.
Бројни народи у саставу Хунске империје и њихови главари, који су следили Атилу у походима од Балканског полуострва до Галије, нису били спремни да признају његове синове за своје нове господаре. Ардарик, предводник Гепида и један од најближих Атилиних сарадника, проценио је да је дошао погодан тренутак да збаци врховну власт Хуна.
До битке између војски предвођених Ардариком и најстаријим Атилиним сином Елаком дошло је, према Јорданесовим речима, на обалама реке по имену Недао. Све до данас, овај водоток није локализован. Ипак, већина историчара верује да је у питању нека од левих притока Саве, на подручју данашње источне Славоније или Срема.
„Без свог предводника, краљевства се поделише, а најхрабрији народи међусобно растргоше. Готи са копљима, Гепиди са мачевима, Хуни са луковима и стрелама, тешко оклопљени Алани и лако опремљени Херули сукобише се на обалама ове реке”, записао је Јорданес. Победа је на крају припала Ардарику, а Елак је страдао, заједно са око тридесет хиљада својих присталица.
Окршај на обалама реке Недао одлучио је судбину Атилиног царства. Хунска империја распршила се као мехур од сапунице, свега годину дана после Атилине смрти.
Преостала два Атилина сина, Денгизик и Ернак, повукли су се на исток, ка обалама Црног мора. Денгизик је страдао петнаестак година касније приликом сукоба са војском Источног римског царства. Његова глава је однета у Цариград као сведочанство тријумфа Римљана над некада моћним Хунима.
Ернак се са својим људима населио у крајевима око ушћа Дунава. Извори сведоче да је овај најмлађи Атилин потомак одабрао да живи у миру са својим суседима. Био је то последњи владар Хуна кога историја познаје. Према једној легенди, записаној много векова касније, Ернак је живео чак стотину педесет година и био је директни предак кагана Аспаруха, вође Бугара који је крајем 7. века водио сеобу овог народа из црноморских степа у југоисточну Европу.
Након слома Хунске империје, Панонијом су владали разни народи: Гепиди, Остроготи, Лангобарди, Авари, Бугари, Франци и Словени. Ипак, за све то време успомена на Атилу није избледела. Свемоћни главар Хуна ушао је у легенде германских и словенских народа, а прича о његовом мачу, дару бога рата, преносила се међу њима са колена на колено.
Kрајем 9. века у ове крајеве је са истока стигао нови ратнички народ, по свом начину живота и обичајима сличан Хунима. Били су то Мађари који су за кратко време покорили словенске кнежевине у Панонији и постали страх и трепет за суседне народе, на сличан начин као и Хуни вековима раније.
Попут бугарских кагана и предводника других номадских племена у источној Европи, мађарски главари такође су тврдили да воде порекло од Атиле и да су они његови достојни наследници. Да би ту тврдњу поткрепили имали су, што би се данас рекло, необориви материјални доказ. Атилин мач за који се веровало да је изгубљен, нашао се, непознато је како, у рукама мађарских вођа из породице Арпада. Тако су барем савременици тврдили.
Мач је остао у њиховом поседу све док мађарски владар по имену Вајк није 1000. године узео име Стефан, тј. Иштван и примио хришћанство. Након уласка Мађара у породицу хришћанских нација, ова паганска реликвија за Иштванове потомке није више поседовала симболички и практични значај који је имала за његове претке.
Kраљица Анастасија, супруга мађарског краља Соломона (1063–1087) подарила је овај мач војводи Отону Баварском, као знак захвалности за помоћ пружену њеном супругу да се устоличи на престолу. Баварски војвода је мач затим поклонио немачком цару Хенриху IV (1054–1105). Цар га је неколико година касније дао свом верном саветнику, Лиутполду од Мерсебурга који, међутим, није дуго уживао у овом поклону.
Према причи коју је записао немачки хроничар и савременик Лампрехт из Хершфелда, поменути Лиутполд је, док је јахао, пао са коња, а том приликом га је овај мач, који је носио за појасом, пробуразио и усмртио на месту.
Судбина Лиутполда од Мерсебурга била је савременицима очи-гледна потврда да је мач заиста имао натприродна својства и да је некада припадао Атили Хунском.
Данас се овај мач, поклон краљице Анастасије, налази у Музеју историје уметности у Бечу, доспевши у њега као део царске ризнице Хабзбурга.
Стручњацима за средњовековно оружје је данас јасно да мач из Бечког музеја не наликује на сачувано хунско оружје, нити уопште потиче из Атилиног времена. Мач је, судећи по својим морфолошким особеностима, искован крајем 9. или почетком 10. века и одговара мађарском наоружању из времена њихове сеобе у Панонију.
Другим речима, мач у поседу мађарских предводника из породице Арпада није имао никакве везе са Атилом. Била је то, највероватније, ништа друго до вешто смишљена превара која је требало да послужи томе да се у време њиховог освајања Паноније они представе као достојни и легитимни наследници Атиле Хунског.
А прави Атилин мач током свих ових векова вероватно почива у истом оном гробном ковчегу који чува посмртне остатке прослављеног вође Хуна, закопаном у плодној земљи негде између Дунава и Тисе, на непознатом месту и далеко од очију знатижељника и ловаца на благо.
Краћа верзија овог текста објављена је у Недељнику Афера бр. 293–294, октобра 2019. године
