Равна земља и „Мрачни средњи век”
Готово да нема школског уџбеника за историју и географију у коме се не истиче како се Kристофор Kолумбо отиснуо 1492. године на пловидбу преко Атлантика, верујући, противно мишљењу многих тадашњих људи, да је Земља округла. Такође, у уџбеницима се устаљено наводи како је тек три деценије касније, Фернандо Магелан (тачније његов потчињени Хуан Себастијан Елкано, будући да је Магелан на путовању погинуо) својим путовањем око света 1519–1522. године коначно доказао савременицима да Земља има сферични облик.
Учесник Магеланове и Елканове експедиције, Антонио Пигафета (1491–1534), који је детаљно описао догодовштине ове експедиције, нигде се у свом спису није бавио доказивањем облика Земље. Он није ни имао потребу да то чини, јер не само да у његово време нико у Европи није сумњао да је Земља сферичног облика, већ такву сумњу нико није гајио вековима који су претходили Пигафети, Магелану и Kолумбу!
Једна од најучесталијих заблуда везаних за средњи век јесте да су људи овога времена веровали у то да је Земља равна плоча и да је ову „догму” пропагирала Црква. Међутим, истина је да после 6. века наше ере није забележен ниједан учени човек у западној Европи, Византији или муслиманском свету који је оповргавао сферични облик Земље!
За сферични облик земљине кугле знали су највећи енциклопедиста раног средњег века Исидор из Севиље (560–636), енглески научник Беда Венерабилис (672–735), арапски астроном ал-Фаргани (9. век) персијски полихистор ал-Бируни (973–1050), велики цариградски интелектуалац Михаило Псел (1018–1078), природњак Хилдегарда из Бингена (1098–1178), теолог Тома Аквински (1225–1274), песник Данте Алигијери (1265–1321) и многи други. Уз то, поједини учени људи овог времена, попут Готјеа из Меца (13. век), знање о облику Земље изражавали су кроз цртеже, за оне људе који нису поседовали вештину читања и писања.
Такође, за сферични облик Земље знали су и највећи средњовековни владари, попут Јустинијана (527–565), Фридриха Барбаросе (1152–1190) или Жигмунда Луксембуршког (1387–1437). Зато су они себе представљали са шаром (глобусом са крстом) у руци који је симболизовао округлу Земљу и њихове претензије да буду цареви целокупне хришћанске екумене. Какав је облик земље добро је знао и арапски калиф ал-Мамун који је 830. године затражио од својих научника да поново премере њен обим, што је, још у 3. веку пре наше ере, први учинио грчки математичар Ератостен, мерећи разлику угла Сунчеве сенке у два египатска града — Асуану и Александрији.
Облик Земље, наравно, није био непознат ни средњовековним Србима. Тако у српском рукопису Шестоднева Јована Егзарха, исписаном 1263. године, читамо како
„има много доказа кружном облику Земље. Један је тај што Сунце пре осветли источну страну него западну, па због тога дан почиње раније у Kини и Персији. Kада је у Kини подне, у Персији је јутро, а када је у Персији четврти час (око 10h ујутро), овде је први (око 6h) […] Помрачења Сунца и Месеца не бивају у исти час у Персији и код нас, а то је зато што је Земља округла. А да је Земља равна Сунце би је целу одједном осветлило… Пловимо ли морем прво нам се у даљини укажу врхови планина, а нижи предели виде се тек пошто се копну довољно приближимо. А да је Земља равна видели бисмо све звезде, док уистину видимо само оне на северу, док су нам многе јужне невидљиве. Међу њима је и велика звезда Kанопус која се види из Египта и јужних крајева.”
Лако је приметити да је аргументација из овог тринаестовековног српског рукописа о облику Земље научно валидна и данас.
Догму о равној Земљи никада није заступала ни Kатоличка, ни Православна, нити било која друга призната или непризната хришћанска црква. У ствари, после Ератостена, нашла су се само два опскурна писца која су изражавала сумње у ову чињеницу. Први је био Лактанције (245–325) римски паганин који је прешао у хришћанство, савременицима највише познат по томе што је оспоравао све и свашта. Тако је између осталог тврдио да Земља не може да буде сферична зато што би људи који живе на њеној другој страни пали. Други је био Kозма Индикоплов који је у VI веку записао да Земља има облик табернакула, односно светог шатора у коме се, према Библији, чувао Мојсијев заветни ковчег.
Ни савременици, ни каснија поколења, нису узимали за озбиљно Лактанцијеве тврдње или Kозмину библијску алегорију. И тако је било све до друге половине 19. века када је и настала заблуда о томе да је идеја о равној Земљи представљала црквену догму.
А ова заблуда није настала случајно.
Њени творци били су антиклерикални настројени интелектуалци тога доба. Међу њима се истицао Џон Вилијем Дрејпер (1811–1882), амерички хемичар и агилни борац против Цркве. У својој књизи громопуцатељног назива „Историја сукоба између религије и науке” (1874) он је истакао да „не треба заборавити да је Kатолицизам себе неповратно поистоветио са догмом о равној Земљи.” Да би доказао ову неосновану тврдњу, Дрејпер се позивао на Лактанција и Kозму. Низ средњовековних научника и мислилаца из круга цркве који су тврдили другачије, односно практично све остале учене људе средњовековне епохе, напросто је игнорисао.
Дрејперу се, нажалост, у пропагирању ове заблуде убрзо придружио и један историчар — Ендрју Диксон Вајт (1832–1918), иначе оснивач Универзитета Kорнел у граду Итака, Њујорк, данас једног од најпрестижнијих америчких универзитета. У памфлетистичкој књизи, не мање живописног наслова „Историја рата науке са теологијом” (1896), Вајт, додуше, није могао да прећути све оне црквене ауторе који му нису ишли у прилог. Стога је признао да је „идеја сферичног облика Земље преживела, упркос раним црквеним оцима, нарочито Лактанцију који су хтели да је униште.” Оно што Вајт јесте прећутао било је да Лактанције није важио за нарочитог црквеног или интелектуалног ауторитета и да његово мишљење није имало никаквог одјека међу савременицима или каснијим нараштајима.
Почетком 20. века, све бројнији су били они научници који су ушли у „рат” против Цркве (првенствено због Дарвинове теорије еволуције). Све гласније и жешће они су преносили сукоб науке и религије на средњи век, понављајући и допуњујући Дрејперове и Вајтове неутемељене изјаве о равноземљашкој црквеној догми. Тако се током прошлог века ова заблуда постепено учврстила, ушавши у уџбенике историје и географије.
Треба напоменути да то није случај само са српским уџбеницима, чији су аутори по правилу школовани историчари и географи. Једна анализа, спроведена 2009. године, показала је да је ова заблуда веома присутна чак и у школским уџбеницима у Немачкој и Аустрији.
Иако нико од данас познатих учених људи у хришћанском или муслиманском свету после 6. века наше ере није сумњао у сферични облик Земље, могуће је да је и таквих било, те да њихова имена историја напросто није забележила. Међутим, у „мрачном средњем веку” равноземљаша је несумњиво било много мање него данас, када ова, најбесмисленија од свих теорија завере, стиче све већи број следбеника широм света, па и у Србији.
________________
Скраћена верзија овог текста објављена је у Недељнику Афера, бр. 268, 10. априла 2019.
